Svetska i domaća arhitektura:  Časopis Arhitekta »
Kontaktirajte nas:  info@arhitekta.co.rs

Život je sada, ovaj trenutak, i kao takvog, treba ga ceniti. Teško da ćemo moći da kreiramo bolji svet – ako ne pokušamo.

Slobodan Maldini

Gotovo da ne postoji žanr arhitekture u kome niste prisutni. Vi ste arhitekta, teoretičar arhitekture, pisac, umetnik, vizionar. Svuda sa iskonskom potrebom za otkrivanjem novog, težnjom za ukidanjem granice između života i umetnosti, kao putokazom ka duhovnom ispunjenju. Da li postoji neka oblast stvaranja koja vas ispunjava više od ostalih?

Moja je sreća, ali često i veoma opterećujuća osobina da sam prisutan na planu arhitektonskog projektovanja, teorije arhitekture, umetnosti, pa čak i književnosti. Tokom proteklih nekoliko decenija, a naročito poslednjih nekoliko godina, napisao sam desetak književnih dela.

Nikada nisam imao osećaj da sam književnik, međutim, u pojedinim mnogobrojne prednosti koje nam pruža tehnologija proizvodnje zvuka.

Svoje koncerte postavljam na Jutjubu. Međutim, već par godina želja mi je da sminim svoj klavirski koncert improvizacija. Za to do danas nisam obezbedio tehničke uslove.

Ko je Vaš uzor, ko je najviše uticao na Vaš rad? Ili smatrate da pravi umetnik treba da bude uvek sam svoj (ponekad i sam protiv svih), da sledi svoju misao iskovanu u kovačnici duše mladosti, bori se za istinu i čovekovo pravo?

Pokušavam da stvaram izvan poznatih uzora. Međutim, uvek se izvanredno osećam kada prepoznam u delima velikuh stvaralaca, bilo da su to arhitekti, muzičari ili multimedijalni umetnici, snažnu krativnu energiju. Ovakvu inspiraciju čestvo dobijam iz kultura Istoka, pre svega tradicije filozofije hinduizma i posebno tibetanskog vađrajana budizma.

U prostorima hinduizma i budizma uvek se izvanredno osećam i neprestano žalim što se ovim filozofijama nisam okrenuo kada sam bio mnogo mlađi. Jer, ljudski vek je prekratak da bi neko mogao da ozbiljnije zaroni u kulturu Istoka. Da sam mlađi, sigurno bih otišao da živim u Indiji, na izvor svetske civilizacije. U tom pogledu, mene Zapad ne interesuje.

Pre petnaestak godina počeo sam da proučavam hrišćanstvo, zatim sam uronio u budizam, a poslednjih desetak godina iniciran sam civilizacijskim vrednostima hinduizma. Napisao sam i objavio knjigu “Rečnik duhovnosti” na engleskom jeziku, koja obuhvata oko 5.500 pojmova sadržanih u svim značajnijim svetskim religijama.

U umetničkom delu usavršavanje jedinstva apstrakcije čistog ja i konkretne stvarnosti odvija se zahvaljujući neprestanom sudaru opšteg i posebnog. Metafizika je muzika ideja, smatrao je Platon. Da li Vam poznavanje različitih (prvenstveno istočnjačkih) kultura pomaže da umetnost koristite kao sredstvo da spoznate i izgradite samog sebe?

Mene su oblikovale istočnjačke kulture. Međutim, prvu snažnu inicijaciju izvornih kultura Zapada doživeo sam od svog profesora i mentora Bogdana Bogdanovića krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih.

Uporedo sa Bogdanovićevim uticajem, nesvesno sam primao uticaje kultura Istoka, pre svega budizma. Kao mlad, bio sam opčinjen zen budizmom, ali sam pre petnaestak godina, nakon što sam upoznao svog korenskog lamu, pažnju preneo na tibetanski budizam.

Kroz ova dva osnovna uticaja formirana je moja današnja ličnost.

Govorimo o vremenskom intervalu od grupe MEČ, čiji ste bili član, pa do danas. Da li imate osećaj da ste u istoj sredini ili ne? Kako biste danas definisali arhitektonsku misao?

Grupa MEČ je bila aktivna prvih godina osamdesetih. Tada grupa mladih, smelih i avangardnih umetnika, MEČ ipak iza sebe nije mnogo toga ostavila. Danas su poznate instalacije grupe u beogradskom SKC-u i na Knez Mihailovoj ulici. Godine 2015. inicirao sam organizovanje retrospektivne izložbe grupe MEČ u Beogradu. Ove godine su obezbeđena sredestva za predstavljanje grupe MEČ u organizaciji beogradskog Muzeja savremene umetnosti. Izložba će biti održana u aprilu 2018. godine, a pratiće je publikacijua za koju pišu tekstove: periodima pisanje osećam kao opsesiju, nešto što moram da uradim.

Jednostavno, sednem za računar, a iz mene izlaze rečenice. Sećam se, prvu knjigu „Zimska priča” napisao sam potpuno nesvesno. Jednostavno, svako jutro sam sedao za računar i sa znatiželjom čekao da vidim šta će se dogoditi – kakav sadržaj će da „izleti” iz mene. Danas, pisanje je moja opsesija, koja me povremeno obuzima i ne da mi da se od nje otrgnem. Jednostavno, knjigu moram da napišem. Ne pišem je zbog čitalaca, niti sebe, već jedino zato što imam osećaj da to moram da uradim. Međutim, postoji i druga oblast stvaranja koja me ispunjava celog života. To je muzika. Još u mladosti, pohađao sam muzičku školu, gde sam svirao klavir. Danas, često komponujem, upotrebljavajući kustoskinja izložbe Biljana Tomić, slovenački arhitekta Jurij Kobe, hrvatski profesor arhitekta Nikola Polak, Ljiljana Blagojević i Miško Šuvaković.

Tim povodom sam izdao svoj separat – knjigu „Sasvim obična priča” u kojoj opisujem period rada u grupi MEČ.

U javnosti ste prisutni kao savest jedne profesije. Da bismo nešto videli, moramo nešto znati, ili kako bi Korbizije rekao: Za oči koje vide. Vaša enciklopedijska informisanost, istančani osećaj za uzročno-posledični odnos među pojavama, poznavanje trenutnih dešavanja i stanja u društvu, kroz tekstove u Vašoj kolumni Dnevnik zabluda u Večernjim novostima, pobuđuju interesovanje za svet u kome živimo. I naglašavaju društvenu ulogu koju arhitekte imaju…

Kolumna „Dnevnik zabluda” je nastala slučajno, kada sam za dnevni list “Večernje novosti” napisao kratak kritički tekst. Sve se kasnije izrodilo u niz tekstova koje objavljujem u Kulturnom dodatku ovog dnevnog lista, gde kritikujem i analiziram zablude na našoj kulturnoj pozornici, a pre svega na polju arhitekture. Do danas, nije mi ponestalo tema, naprosto, zato što su gluposti sastavni deo naše svakodnevice, njih ne manjka. Za proteklih pet godina, objavio sam oko 250 kritičkih tekstova. Nažalost, ni za jedan jedini tekst “Večernje novosti” mi nisu isplatile honorar. Tako je to u Srbiji…

Obrađujete teme koje nisu samo u domenu arhitekture, već kulture uopšte. Karl Andre (Carl Andre) bi rekao: Umetnost je ono što mi stvaramo, kultura je ono što je nama učinjeno (Art is what we do. Culture is what is done to us). Vaši tekstovi odišu večitom ljudskom težnjom da se kreira bolji svet za sve nas.

Da. Ja sam nepopravljivi, naivni optimista. Postoji jedna stara tibetanska poslovica koja kaže: „Mržnja i loše misli su kao da držite u rukama vreli žar, a očekujete da vas on ne isprži.” Dakle, potrebno je ostaviti za sobom prošlost, sve ono što ne možete promeniti i okrenuti se sadašnjem trenutku. Jer, život nije prošlost, jer se njoj ne možemo vratiti. Takođe, život nije ni budućnost, jer u njoj ne znamo šta će se dogoditi. Život je sada, ovaj trenutak, i kao takvog, treba ga ceniti. Teško da ćemo moći da kreiramo bolji svet – ako ne pokušamo. Setimo se samo činjenice da je najveću imperiju u istoriji sveta srušio jedan jedini čovek, i to bez ispaljenog metka. Bio je to Mahatma Gandi.

Obavezno pitanje za kraj: da li postoji nešto još nerečeno, neistraženo, čiji nagoveštaji pobuđuju novo interesovanje?

Uvek kada se probudim, slavim novi dan. U isto vreme, slavim i nove ideje. Ideje se rađaju na najrazličitije načine, na neočekivanim mestima, danju ili noću. Trenutno me zaokuplja priprema na pisanju knjige u kojoj opisujem 112 tehnika meditacije. Radi se o poznatoj tantri Viđanabairava, koja u formi razgovora između Šive i Šakti opisuje suštinu ljudskog uma. A ljudski um je nepregledna riznica tajni, do danas najmanje istražena.

Zahvaljujem Vam gospodine Maldini na ovom razgovoru.

Intervju vodila: Dr Dragana Vasilski, d.i.a.

Intervju objavljen u 3. broju časopisa Arhitekta,  januara 2018. 
©2019 Arhitekta | Sva prava zadržana.