Promenite jezik: English
Poručite svoj primerak:  Časopis Arhitekta »
Promenite jezik: English

Najvažnija je iskrenost. Da se iskreno voli taj poziv, da se oslobodi svih tereta i sprega i najvažnije sopstvenog ega. Iz toga dolazi otvorenost za novo, saznanja, učenja, izazove, uspehe, neuspehe.

Dušan Trifunović MSc. Arch.

U divljini, lavovi se teško odlučuju da promene uobičajeno stanište. Medjutim, jednom kada krenu, ne vraćaju se natrag. Današnja situacija u Srbiji pruža sličnu impresiju kada su mladi lavovi graditeljskih struka u pitanju. Odlaze, i mahom se ne vraćaju. Ovaj intervju daje redak primer nešto drugačijeg životnog puta. Barem za sada.

Dušan Trifunović je završio master studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, pre manje od 10 godina. Danas, sa licencom za projektovanje i upravljanje gradilištima, ovde i u svetu, radi za renomiranu američku kompaniju Turner International LLC.

Kako je, u tako kratkom roku za mladog stručnjaka, prešao put od Dohe u Kataru do Astane u Kazahstanu, i još važnije, kakav ga je profesionalni izazov vratio u Beograd?

 

Kako je sve počelo?

Pre nekoliko godina moja baka je kao neki arheolog, našla vojničku torbu sa kojom sam se igrao u detinjstvu. U njoj su bili moji prvi crteži, osnove, izgledi, sa sve dimenzijama Snežnog zamka i planom kako da ga napravim za sestre. Možda je taj put počeo bas tada, nekih 20 godina ranije.

A povratak? Ima li većeg izazova nego graditi u gradu gde ste sanjali o svom prvom zamku.

Znamo da si još u vreme studija učestvovao uspešno na arhitektonskim i urbanističkim konkursima. Ko je na tebe tokom studiranja ostavljao najjači utisak, kao ličnost-potencijalni uzor u arhitekturi, ili je to bio neki stil koji su promovisali etablirani projektni biroi, naši ili svetski, svejedno?

Rekao bih da je to Frank Lloyd Wright . Njegova filozofija projektovanja gde je kuća u skladu i harmoniji sa prirodom i okolinom, takozvana „Organska Arhitektura“, primena prirodnih materijala, prilagođavanje kontekstu, predstavljaju neke vanvremenske postulate koje arhitekturu čine arhitekturom. Kuće „Fallingwater house”, „Robie House” kao i „Guggenheim Museum“ pokazuju koliko je bitno jedinstvo konteksta, funkcije, materijala a sve u svrhu osvešćivanja i približavanja čoveka prirodi kao iskonskom prirodnom okruženju.

Jednako vredan utisak ostavili su svi prijatelji i kolege sa kojima sam radio na konkursima i projektima. Sa njima sam učio, od njih sam učio, zajedno smo rasli i gurali se u nove izazove i formirali timski izraz u arhitekturi, koji je daleko lepši i nesebičniji od individualnog.

Šta je po tebi najvažnije mladom arhitekti na početku karijere? Pružena šansa za individualno dokazivanje, ili timski rad, i da li si se odmah fokusirao na neke specijalnosti, ili je to bio process traženja?

Najvažnija je iskrenost. Da se iskreno voli taj poziv, da se oslobodi svih tereta i sprega i najvažnije sopstvenog ega. Iz toga dolazi otvorenost za novo, saznanja, učenja, izazove, uspehe, neuspehe.

Po meni arhitektura je timski sport, a individualni rad i napredak je neizbežan ali uvek lepši u timu. Za mene je arhitektura bila i jeste životni poziv i ne gledam na nju kao na posao, samim tim želja mi je bila da udjem u sve elemente koje je čine, da ih spoznam i razumem. To je process koji traje i koji će trajati. Učenje nema granicu. Arhitektura je od „Vizije” do „Izvođačkog Detalja” 1:1.

Kako je sazrevala ideja o participaciji na izvodjenju gradjevinskih objekata, kroz vodjenje gradilišta, kada znamo da mladi arhitekti obično žude isključivo za suvim”, tj. čistim“ projektovanjem? Da li je to možda bio samo sticaj okolnosti?

Ne, bila je namera. Arhitekturu smatram procesom od misli, ideje, projekta, planiranja gradnje, izvođenja, detalja i kasnije života objekta sa ljudima koji ga i čine živim. Smatram da svaki arhitekta, pogotovo mlad, mnogo može da nauči upravo o projektovanju, baš na gradilištu. Tu crtež postaje stvarnost, tu se sagledavaju detalji i koliko su dobri. Uči se odgovornosti i pravi razlika da arhitektura nije samo umetnost i lep crtež već inženjerstvo, tehnologija i zanat u funkciji čoveka,tj. budućeg korisnika.

Moja želja je bila da sagledam arhitekturu u celini, od ideje do realizacije, da budem uključen u sve faze jednog objekta, a upravljanje projektom tj. gradilištem mi je upravo to omogućilo.

U toku saradnje sa našim arhitektima i inžinjerima srodnih struka, da li si potvrdio ili redefinisaosvoje pretpostavke o arhitektonskoj praksi, iz vremena studiranja?

To je kao i u životu. Neke stvari potvrdiš, negde se razočaraš, učiš, stičeš iskustvo. To je najbolji način da razbiješ tabue i demistifikuješ priče i teorije, tako rasteš i napreduješ, praviš svoju sliku koja uvek treba da ima dozu čistine kao sa početka studija. Ipak je arhitektura praktična disciplina ne teoretska.

Otkud ti u Kataru? Reci nam nešto o projektu u kojem si učestvovao?

U Katar sam otišao na preporuku i poziv kolege i prijatelja mašinskog inženjera Nenada Jačića. On je radio na najvećem državnom infrastrukturnom projektu u glavnom gradu Katara, Dohi. Radili smo na projektu Bulevara, takozvanih Gradskih Prstenova kao projektni inženjeri. To je bio najveći projekat u kome sam učestvovao jer je obuhvatao ceo jedan grad, prestonicu jedne zemlje. Izazov je bio preći sa milimetra na kilometre sagledavati i kontrolisati crteže koji su u razmeri od 1:5000 do detalja 1:10. Pritom aktivno učestvovati u stvaranju jednog grada u sred pustinje na obali Persijskog Zaliva i spoljnom temperaturom +50.

Šta je sve prethodilo tome? Na kakvim si projektima saradjivao do tada?

Izdvojio bih projekat fabrike lekova i poslovne zgrade PharmaSwiss u Beogradu, na kome sam proveo 2,5 godine. Taj projekat smatram prekretnicom i školom gde sam naučio zanat, koji mi je otvorio put ka ostalim projektima, Kataru i kasnije Kazahstanu. Tu dugujem zahvalnost direktoru Goranu Stojanoviću koji mi je dao veliku šansu kao mladom arhitekti.

Takođe, izdvojio bih ljude sa kojima sam radio na više projekata: rad na fakultetu i saradnju sa GIZ-om i profesorima Dušanom Ignjatovićem, Natašom Ignjatović i Milicom Jovanović Popović, rad na velikom broju projekata i konkursa na čelu sa jednim od prvih ljudi od kojih sam učio o arhitekturi, arhitektom Djordjem Alfirevićem, i dalje timom ljudi sa kojima i dan danas saradjujem i družim se, Petrom Tufegdžićem, Đorđem Nikolićem, Bojanom Stanković, Bojanom Stevićem.

A zatim se dogodila i Astana u Kazahstanu. Zvučna imena, od projektanata (SOM-Skidmore, Owings&Merrill LLP) do same teme (CARLTON RITZ HOTEL u sklopu kompleksa TALAN TOWERS). Posle uspešne trogodišnje saradnje, pokušaj da nam sumiraš impresije.

U junu 2015. godine sam dobio poziv od tadašnje šefice i regionalnog direktora za Turner International, Maje Češljević da za sedam dana polećem za Kazahstan. Samo sam rekao  „Da”. To „Da” je poput BIG-ovog „Yes is more”, zaista bilo više.

Sam dolazak u nepoznato, u zemlju o kojoj ne znate mnogo, gde ljudi imaju azijatske crte lica a pričaju ruski, u grad koji se nalazi u sred stepe, gde je 6 meseci zima i gde temperature dostižu -50 C°, bio je veliki izazov, a učestvovati na projektu zajedno sa 12 različitih nacionalnosti, 25 projektantskih svetskih biroa i 27 inostranih i lokalnih izvođača bila je prava čast.

Prvi susret sa objektom i gradilištem bila je ljubav na prvi pogled, jer u gradu gde se prepliću razni stilovi arhitekture koje su u kontekstu i van konteksta, baš Talan Towers se ističe, ali svojom svedenošću forme, odnosu prema kontekstu, „čikaškim” stilom visokih objekata svedenih linija. Sam objekat je zacrtan kao novi reper grada, a dodatni izazov je bio i rok gde je zacrtano da se objekat otvori za korisnike pre otvaranja Međunarodnog EXPO sajma u Astani, i gde veliki broj hotela i objekata sa zvučnim imenima nije uspeo da ostavri taj cilj.

Izazov je bio koordinisati pomenuti broj učesnika koji su bili prisutni na gradilišru i van njega, usaglasiti Kazake, Ruse, Engleze, Italijane, Turke, Nemce i naravno Srbe, obezbediti dolazak materijala sa svih strana sveta, obezbediti tehnološki neophodne uslove u surovom okruženju Astane i zimskih prosečnih –35 C°.

Objekat je otvoren na vreme 3. juna 2017. Opet bih se vratio na činjenicu, da su za to zaslužni svi ljudi koji su učestvovali u procesu gradnje i projektovanja, koji su potvrdili da samo dobar tim može da uspe, a bilo ih je preko 2000 sve sa radnicima na gradilištu uključujući sve faze projektovanja i gradnje.

Na mene, najjači i najveći utisak su ostavljali ljudi sa kojim sam radio iz Turner-a i iz drugih firmi, gde smo se pomagali, borili i zajedno uspeli da dođemo do cilja. Oni znaju ko su, ja bih samo rekao veliko hvala.

Talan Towers, Astana Kazakhstan
Talan Towers, Astana Kazakhstan

Znamo da nisi jedini iz Beograda koji je učestvovao u projektu „Talan Towers“. Kako je bilo biti nadzor podizvodjačima Energoprojekt-a”, i kako su se pokazali naši radnici?

Tako je, pa, očigledno malo toga može bez nas (smeh)… „Energoprojekt“ je učestvovao u završnim zanatskim radovima, i kao i uvek, dokazalo se pravo iskustvo i profesionalizam. Svi majstori koji su bili mesecima na objektu odlično su funkcionisali u tom specifičnom medjunarodnom okruženju. Mada, gradjevinski posao je u suštini svuda isti.

Kako je njima bilo sa mnom, to ne znam, ali ako ipak treba da izdvojim nešto, mislim, da su naši moleri i gipsari koji su u ranoj fazi izgradnje odradili „uzornu sobu“ hotela „Ritz-Carlton“, pokazali pravi kvalitet kada je bilo najvažnije. I tako su nastavili do samog kraja izvodjenja. U sinergiji sa svima drugima, naravno.

O projektu Beograd na vodi u ovom gradu, svako ima svoje mišljenje. Kako se desilo da te baš takav poduhvat, u profesionalnom smislu, vrati u Beograd?

Smatram da je svakom čoveku pa i arhitekti koji je radio u inostranstvu upravo najveći izazov projektovati i graditi u rodnom gradu. Tu je kritika najveća tu su emocije tu je istorija i koreni. Svi veliki gradovi čiji je život i nastanak bio vezan za reku i priobalje su prošli fazu aktivacije priobalja i takozvano spuštanje grada na reku, u Beogradu taj istorijski momentum se dešava danas. Dobio sam ponudu, želim da pomognem.

Sa dosadašnjim iskustvom, i kod nas, i u inostranstvu, pokušaj da nam uporediš gradjevinsku praksu ovde, u odnosu na svetsku. Gde smo mi zapravo, i da li je to trka koju smo već izgubili, ili ima nade da ravnopravno učestvujemo, ako ne sada, u bliskoj budužnosti?

Što se tiče inženjerskog i projektantskog znanja duboko verujem i potvrđujem da mi spadamo u sam vrh po kvalitetu arhitekata i inženjera. Na žalost, tehnološki zaostajemo i tu se pravi razlika jer tehnologija uveliko preuzima primat i u sferi gradjevinarstva i daje prednost zemljama koje idu u korak sa istom i koriste tehnologije i materijale koje im obezbeđuju konkurentnost na tržištu, poboljšavaju kvalitet i smanjuju vreme gradnje.

Šta dalje? Postoji li neki dugoročni cilj kome težiš kada je arhitektura u pitanju ili se radi o čuvenom stvar je u putovanju, a ne u cilju“? Da li je sledeći izazov neki novi grad, zemlja, ili odredjeni projekat? Možda saradnja sa neki projektnim biroom snova, čije nove poduhvate i rad pratiš?

Pratim i podržavam rad meni dragih ljudi i kolega, nikad nisam bio zanesen zvučnim imenima, cenio sam njihov rad i delo ali sam težio da demistifikujem i da naučim nešto od njih, više nego da im se divim. Divim se onima koji počinju, koji se trude koji su u mojim očima veliki a uopšte ne tako poznati, sva ta imena koja lično poznajemo i strukovno a i životno su u stvari pravi heroji našeg vremena, bar za mene, naši ujaci, naše majke, naši drugovi, kapa dole njima.

Da, bitan je cilj, ali više kao kurs, a put smatram daleko bitnijim, pa bih rekao da bih dugoročno voleo da nastavim putem približavanja arhitekture čoveku I čoveka prirodi. Hteo bih da budem otvoren za nove izazove, a kad bi pričali konkretno u nekom trenutku, vidim povratak na fakultet, gde bih iskustvo iz prakse voleo da podelim sa nekim novim generacijama koje dolaze.

Dušan Trifunović je mladi stručnjak koji stabilno korača kroz arhitektonsku praksu. Njegov put ne vodi kroz trodimenzionalne modele, već kroz gradilišta.

Dragoceno iskustvo koje takvim izborom stiče, garantuje karijeru arhitekte od koje naša sredina može u budućnosti mnogo da očekuje, i dobije.

Ako bude umela da ga zadrži.

Razgovor vodio: Aleksandar Marković, arh

Fotografije: Rade Kovač

Intervju objavljen u 4. broju časopisa Arhitekta,  maj 2018.
©2020 Arhitekta | Sva prava zadržana.
Svako kopiranje sadržaja bez dozvole je zabranjeno i kažnjivo po zakonu o autorskim pravima.