Svetska i domaća arhitektura:  Časopis Arhitekta »
Kontaktirajte nas:  info@arhitekta.co.rs

Arhitektura je uvek pojam lepog. Ako to nije, nije ni arhitektura. Nema knjige iz koje se može naučiti arhitektura. To je opšte poznato. Da bi bio arhitekta, moraš imati minimum talenta za razumevanje njenih mogućnosti. Za mene je arhitektura rudarski posao, moraš duboko da prodreš u njenu srž.

Mihajlo Mitrović

Član Akademije arhitekture Srbije i ruske Akademije arhitekture i strojiteljstva

Intervju od 16.02.2017. god., objavljen u prvom broju časopisa Arhitekta

1. Na početku 20. veka desile su se velike promene – Korbizje – kuća Domino 1915; Citroen 1920; Projekat za Pariz 1925; Misoov nemački paviljon 1929; Bauhaus 1925; Gropius – projekat za Čikago tribjune 1922 i mnogi drugi. Kako vidite trenutnu situaciju u arhitekturi u svetu i kod nas?

– Na prelomu prošlog i ovog veka, prelomila se i savremena arhitektura Misoove zastakljene kutije, arhitektura Gropiusovog Bauhausa, najbolji su primeri prošlog veka, a već su anahroni. Post moderna je sasvim zaboravljena i služi samo za talentovane koji uprežu ideje u rigidne kompjuterske sklopove. Na prelomu vekova nestala je manija oponašanja japanske arhitekture i njenog prim asa Kenzo Tangea paletski i niz asova iz drugih zemalja. Kraj prošlog veka označava i egzibicionizam kojim će biti obeležen kraj prve posleratne arhitekture. U proteklom vremenu došlo je i do velikog tehnološkog napretka u svetu što se neminovno odrazilo na arhitekturu odlazećeg veka.

2. U današnje vreme tehnološki razvoj u građevinarstvu dozvoljava da se objekti izuzetno brzo fizički sagrade. To je i prednost ali i opasnost. Možda se više nego ikad postavlja pitanje definicije „genius loci“-ja, i kako ga ostvariti. Kakvo je vaše viđenje ovog problema?

– Tehnološki napredak predstavlja i napredak arhitekture u tehničko tehnološkom smislu, u pristupu novim materijalima koji pospešuju brzinu građenja i viši stepen ekonomičnosti. Što se tiče fenomena „genius loci“ – on je neprolazan aksiom kod svakog građenja i prvi potez u projektovanju bilo kakvog objekta.

3. Kako tumačite današnje sveprisutno uništavanje arhitekture u našim gradovima, posebno u Beogradu – pre svega ugradnjom PVC stolarije, zastakljivanjem terasa, ugradnjom demit fasade – kako ko želi. Zar se ovim ne degradira arhitektonska misao stvaraoca? Da li ćemo u budućnosti, ako se ovako nastavi, imati uopšte šta da pokažemo svetu od naše arhitekture? Ko je odgovoran i šta nam je činiti?

– Više puta sam pisao o ovoj anomaliji, ali ona je beskrajno imuna na bilo kakvu reakciju. Izgradnja na lošem terenu, izbegavanje arhitektonskih formi, upotreba nedozvoljenih materijala, skidanje ili dodavanje izvođačkom projektu bilo kakvih novih detalja, ne može se smatrati unapređenjem arhitekture, već njenom degradacijom. Rušenje zgrada koje imaju kulturološku vrednost radi zidanja ma kakve nove, zaziđivanje terasa i balkona, zamena drvene stolarije sa PVC improvizacijama je lažno ulepšavanje, nasilno prefarbavanje postojećih zgrada, egzibicija sa dodavanjem poslednjeg sprata je korpucionaški postupak, sve to sam uvek nazivao pravim imenom – divljaštvo. Za sva ova prekrštavanja nalazim da je kriva, u prvom redu opštinska vlast, koja je obavezna da divljaštvu stane na put. Arhitekti su tu nemoćni.

4. Zar ne bi bilo mudro formirati neku vrstu arhitektonske komisije pri akademiji arhitekture, koja bi na osnovu estetskih kvaliteta predloženog rešenja davala ili ne saglasnost za glavni projekat, kod projekata koji se grade bez konkursa, slično saglasnosti za energetsku efikasnost?

– Rekao sam da su arhitekti nemoćni. Mišljenja sam da bi formiranje komisije za odobravanje projekta bilo pogubno u našim uslovima projektovanja. Jasno i prejasno sam doživeo, kroz pola veka, šta znače komisije. Ima jedna floskula koja kaže: „Ako hoćeš nekoga da uništiš, dovoljno je da formiraš komisiju.“ Neke komisije kod nas još deluju i služe samo korupcijskoj svrsi. Naravno, ovo kod nas je još uvek u praksi. Komisije služe da se preko njih otima posao kolegama. Bilo bi dobro kada bi država mogla da formira stalnu arhitektonsku komisiju uglednih arhitekata koja bi pomogla organima vlasti da arbitira u bilo kojim arhitektonskim problemima. Potrebno je doneti rigorozne mere za razne prekršaje i samovolju nesavesnih aktera u gradnji. Treba disciplinovati nesavesne graditelje, jer bez pametnog investitora, dobrog izvođača i arhitekte – bez tog trojstva nema i ne može biti uspeha u građenju. Otpadne li samo jedan iz te trojke, kuća koju grade ostaje invalidna, pa će je jednog dana rekonstruisati ili srušiti. Izuzetna je uloga investitora. On ulaže novac i očekuje dobru arhitekturu. Nekada su investitori bili državna preduzeća koja nisu vodila računa ni o ekonomičnosti, a još manje o estetici, već o tome kako da u građenju izvuku neku ličnu korist. Sada se situacija izmenila. Investitor je sve češće privatnik, što se pozitivno odražava na nova arhitektonska dela. Arhitektonski konkursi su korisni kad se radi o javnim zgradama. Ali za privatno građenje konkurs može, ali ne mora biti koristan, a kroz konkurs se često manipuliše prilikom formiranja žirija, kada se jedan ili dva člana žirija unapred dogovore o dobitniku. Ovo je najlakši vid korupcije koji se po pravilu nikada ne otkriva.

5. Kako bi se Beograd i Srbija trebali razvijati u budućnosti, u arhitektonskom smislu ? Koja zemlja i grad bi trebalo da nam budu uzor?

– Što se uzora tiče – ne treba dalje putovati od Slovenije.

6. Danas je posebno kod nas izražen problem arhitekta – klijent. Koji su vaši saveti klijentima i arhitektima u njihovim međusobnim odnosima?

– Samo čestitost.

7. Profesore, koji bi bili vaši saveti studentima i arhitektima? Posebno u današnjem, kompjuterskom dobu, kada se sve manje koristi olovka? Da li treba učiti od prošlosti i kako, s obzirom na realnost da se u svetu prate samo savremene tendencije, i da se sve posmatra „u dekadama“ gde se sve starije, pa ma koliko bilo vredno, stavlja u „rafove istorije“? Koliko je važna arhitektonska skica u doba kompjuterskog fotorealizma?

– Kompjutersko projektovanje je veliki napredak u izvođenju projektantske dokumentacije. Ali kada se radi o idejnoj strani, ima tu ograničene koristi. Idejna skica se ne može raditi kompjuterski, on je samo pomoćnik u tehničkom razvijanju projekta. Ideja je duhovna kategorija, nespojiva sa mašinom, kao što je i nespojivo nekad Zloković govorio – nema uspešnog projekta bez modularne komunikacije. Ta isključivost nije prošla. Idejna skica je alfa svakog projekta.

8. Vaša arhitektura je uveliko postala nerazdvojni deo fizičkog i duhovnog prostora i identiteta naše kulture, što smatram višim nivoom od običnog priznavanja arhitekture objekta. Šta je za vas arhitektura, gledano iz vaše sadašnje pozicije vrhunskog, ostvarenog arhitekte?

– Arhitektura iz moje sadašnje pozicije je dvostruko orjentisana. Prvo je populistička arhitektura, sa svim svojim ograncima, uključujući i anonimnu arhitekturu, narodnu arhitekturu, ruralnu arhitekturu, i hortikulturu. Druga je visoko sosticirana, reprezentativna, visokobudžetna, provokativno nova, uvek funkcionalna i najlepša odora određenog genius loci. Arhitektura je uvek pojam lepog. Ako to nije, nije ni arhitektura. Nema knjige iz koje se može naučiti arhitektura. To je opšte poznato. Da bi bio arhitekta, moraš imati minimum talenta za razumevanje njenih mogućnosti. Za mene je arhitektura rudarski posao, moraš duboko da prodreš u njenu srž. Moram da priznam da kad prolazite pored rugobne kuće, to boli, ali samo one koji su posvećeni arhitekturi. Koristim ovu priliku da iskažem veliko nezadovoljstvo zbog onih koji su se otisnuli u arhitekturu formalno, zbog egzistencije. Da bi se postao dobar arhitekta, škola je samo start. Potrebno je biti znatiželjan za sve što te okružuje, pratiti arhitektonsku literaturu i arhitektonske manifestacije. Trebalo bi imati interesovanja za umetničke manifestacije, izložbe, seminare i sl. Tužno je što na izložbama i predavanjima vezanim za arhitekturu, često nema nijednog studenta. Trebalo bi o tome javno pisati i destimulisati one, nazovi arhitekte, ne bi li ih tako odgovorio ili uveo u arhitekturu. Bio sam na jednom predavanju o Bogdanu Bogdanoviću. Ni jednog arhitekte, ni jednog studenta! Eto gde vam je stigla danas arhitektura u Srbiji. Srećom, u svakom trenutku ima bar desetak odličnih stvaraoca koji održavaju srpsku arhitekturu. Vremenom, oni će se pojaviti i u vašem časopisu. Ako to bude, biće to pomak i priznanje vašem časopisu. Čestitam na pokretanju „Arhitekte“ i želim vam mnogo uspeha u radu.

Razgovor vodio: mr arh, Milan Petković d.i.a.

©2019 Arhitekta | Sva prava zadržana.