Kada su u pitanju veliki autori arhitekture kod nas, na mene je ostavio upečatljiv utisak arh. Bogdan Bogdanović, čija sam predavanja imao prilike da pratim tokom studiranja.
Zoran Sv. Jovanović
Kada sedite u kancelariji Zorana Jovanovića, arhitekte zaposlenog u Narodnom muzeju, ne možete a da ne osetite određenu notu rokerskog senzibiliteta.
Ne samo zbog toga, naravno, što naš sagovornik, vizuelno, pre podseća na člana prateće ekipe Rolling Stones-a, nego na poslenika vrhunske institucije kulture jedne zemlje, što tradicionalno predstavlja Narodni muzej. Svakako, nije ni zbog toga što je ovaj razgovor, slučajno ili ne, vođen uz zvučnu podlogu Johnny Cash-a.
Radi se, prvenstveno, o njegovom pristupu životnim i profesionalnim izazovima, sa određenom dozom dečačkog bunta koji tera na nepristajanje na unapred zacrtane planove i ograničenja.
Kako se postaje arhitekta Narodnog muzeja?
Godine 1995-e javio sam se na oglas kojim je Narodni Muzej tražio saradnika za izdavačku delatnost i dizajn. Primljen sam i evo, ostao do danas. Naravno, zaduženja su se vremenom menjala.
Reci nam nešto o profesionalnom radu pre zaposlenja u Narodnom muzeju?
U drugoj polovini 80-tih bavio sam se fotografijom i volim da se sećam Beograda iz tog perioda. Radio sam ilustracije za knjige, omote ploča, plakate za filmove, časopise…
Kada sam se zaposlio u Narodnom muzeju, u prvo vreme, samo sam nastavio da se bavim grafičkim dizajnom i, naravno, dizajnom izložbi.
Kasnije, krenuli su i poslovi na raznim rekonstrukcijama, adaptacijama i sl.
Pomenimo i arhitekte koji su u tom periodu ostvarili najveći uticaj na tebe ili autore koji su ostavili najjači utisak na tebe?
Početkom 90-tih radio sam za razne projektne biroe: Krivaja Inženjering, Jugoslovenski građevinski centar, Zavod za građevinarstvo, Ekspres-gradnja i druge. Naučio sam šta je timski rad.
U birou “A-7”, koji je vodio arh. Gruja Golijanin, stekao sam veoma vredna projektantska iskustva.
Kada su u pitanju veliki autori arhitekture kod nas, na mene je ostavio upečatljiv utisak arh. Bogdan Bogdanović, čija sam predavanja imao prilike da pratim tokom studiranja. Njegov doprinos monumentalnoj memorijalnoj arhitekturi ostao je neprevaziđen, po meni.
Drugo veliko ime, koje moram da spomenem, je naravno, Ivan Antić, akademik izuzetno zaslužan za razvoj muzejske arhitekture, i to, ne samo zbog Muzeja savremene umetnosti na Ušću, mada bi i to bilo dovoljno, jer se radi o remek delu savremene arhitekture.
Šta, uopšte, misliš o muzejskoj arhitekturi danas? Svesni smo ogromnih promena u pristupu toj temi, i to ne samo u poslednje vreme…
Sa jedne strane, imamo brojne svetske autore kojima ne manjka kreativnosti i inovacije dok projektuju galerije, muzeje, memorijalne centre… Sa druge strane, nedostaju stručnjaci, koji bi se bavili planiranjem u okviru muzeologije. Muzeji se razvijaju, zahtevaju nove namenske objekte, galerijski prostori su samo vrh ledenog brega….
Kalifornijski autor B. Lord ima vredne ideje na tu temu, volim da pratim njegove radove i toplo ga preporučujem mlađim kolegama, koji su zainteresovani za tu oblast arhitekture.
Da se vratimo priči o obnovi Narodnog muzeja. Posle 2000-te, počinju i prvi konkretni planovi neminovne rekonstrukcije zgrade.
Problemi su počeli već 80-tih… U zgradu su ulazila kulturna dobra, a ništa nije izlazilo. Bilo je i promena, dodavanja novih funkcija, priča je postajala prekompleksna. Poslednji radovi su bili obavljeni još 60-tih i vreme je, neumitno, počelo da uzima svoj danak. Ipak, na prvu fazu obnove – radove na restauraciji fasade, čekali smo do 2014-te god.
Do tog perioda ,već si radio i na drugim projektima rekonstrukcije. Manje se zna,da su pod kapom Narodnog muzeja i neke druge institucije kulture.
Imali smo u poslednjih desetak godina adaptacije i sanacije u objektima Galerije fresaka, Muzeja Vuka i Dositeja… U sklopu Narodnog muzeja u Beogradu je još 6 objekata kulturne delatnosti, a sve su to javna dobra sa najvišim stepenom zaštite.
Pokušaj da nam klasifikuješ izvedene radove u Narodnom muzeju. S obzirom na dotrajalost zgrade izgrađene 1903. godine, kompleksnost građevinskog zahvata bila je veliki izazov, kako ste razrešili svojevrsni taj svojevrsni Gordijev čvor?
Kao što sam spomenuo, prvo je izvedena restauracija fasade. Zatim, od 2016-te, prešlo se na unutrašnje radove. Tehnologija objekta, tj.instalacije, su bile srž problema, naravno uz druge brojne situacije, koje je trebalo razrešiti. Neke stvari smo otkrivali i u hodu, tokom izvođenja samih radova.
Prethodni slojevi obrade, zidova i podova, skriveni decenijama, znali su da nas fasciniraju i iznenade. Uložen je veliki trud da se restaurira mnogo toga, npr. liveni čelični stubovi, koji su sada zaštićeni staklenim vitrinama.
Autor si idejnog rešenja, po kojem je rađena projektna dokumentacija, a zatim si tokom izvođenja bio „u srcu oluje”. Sada, kada su radovi izvedeni, a Narodni muzej, nakon svog velikog „resetovanja” ponovo otvoren, kakvi su ti utisci?
Idemo dalje. Jedna velika avantura je okončana, a mnoge druge su tek ispred nas.
„U celoj ovoj stvari, ja sam ostao bez svog velikog sna” – vajkao se Goran Bregović sa stranica „Džuboks” magazina, u intervjuu nakon nezaboravnog koncerta kod Hajdučke česme, jedne davne noći u Topčiderskoj šumi.
Zoran Jovanović jeste, takođe, dosanjao svoj dvadesetogodišnji san o Narodnom muzeju, koji ponovo blista svojim starim, raskošnim sjajem a u ostvarenju tog sna imao je veoma aktivnu ulogu, možda i za njega samog, neočekivano važnu.
Odlazimo iz Narodnog muzeja, prolazeći kraj ljudi koji strpljivo, u dugom redu, čekaju na ulazu. Iza nas, ispraća nas Neil Young stihom:
„Hey, hey, my my
rock`n`roll can never die
There`s more to the picture
than meets the eye…“
Razgovor vodio: Aleksandar Marković,arh
Photo: Slavomir Matejić
Intervju objavljen u 5. broju časopisa Arhitekta, septembar 2018.
