Porodica je s arhitektama prvo planirala renoviranje stare, više puta dozidane kuće pored puta, koju su na većem posedu dopunjavali prateći objekti. Posle razmišljanja, odlučili su se za radikalniju promenu, koja bi porodici pružila viši kvalitet boravka u objektu prilagođenom aktivnom, praktičnom i životu klijenata koji je povezan s prirodom.
Fotografije: Miran Kambič
Autori arhitekture: nava arhitekti, d.o.o.
Aleksander Lužnik, mr inž. arh.
Ana Ocvirk Šafar, mr inž. arh.
Monika Fink Serša, mr inž. arh.
Izvođač: Ekoart, d.o.o.
Godina izgradnje: 2016.
Porodica je s arhitektama prvo planirala renoviranje stare, više puta dozidane kuće pored puta, koju su na većem posedu dopunjavali prateći objekti. Posle razmišljanja, odlučili su se za radikalniju promenu, koja bi porodici pružila viši kvalitet boravka u objektu prilagođenom aktivnom, praktičnom i životu klijenata koji je povezan s prirodom.
Kuća je na parceli postavljena u poprečnom pravcu, paralelno s postojećom starom štalom namenjenom konjima, čime se stvaraju dva spoljašnja ambijenta, dvorište i bašta. Dvorište kao tradicionalni element ruralne arhitekture je formirano kao član koji povezuje sve očuvane objekte na lokaciji s lipom u sredini, drvetom koje obično karakteriše slovenačka seoska dvorišta i seoske trgove.
Prizemlje s velikim staklima otvoreno je na oba spoljašnja ambijenta i obezbeđuje njihovu povezanost. Kuća tako leti, kada se staklene površine sklone iza fasade, deluje kao otvoreni baštenski paviljon. Zbog svoje prolazne prirode u potpunosti je popločano teracom.
Ulaz u kuću je formiran bez naglašenih elemenata. Otvara se ka velikom otvorenom prostoru trema. Ponovo klasičan element ruralne arhitekture koji je i u prošlosti predstavljao višenamenski prostor. To je prostor prvog susreta s kućom, prostor u kome možeš postaviti veliki sto za večeru, gde peglaš, igraš ping-pong ili se u njemu tokom zime može skloniti cveće; u njemu lakše primaš goste ili brišeš tragove pasjih šapa.
Fasada objekta je obložena sirovim, neobrađenim alpskim arišem koji s godinama prirodno stari.
Zanimljivo je oblikovanje prizemnog dela fasade, gde se celom dužinom vuku police. Porodica bi tu mogla da suši bilje i odlaže potrepštine neophodne za život napolju.
Fasada je tako postala odraz života klijenata, živ sistem koji se svakodnevno menja, a spoljašnji prostor je ovim jednostavnim elementom preoblikovan u pravu dnevnu sobu.
Tekst: Monika Finkserša, mr inž. arh.
Iz časopisa “Arhitekta” izdanje broj 1/2017
